Preuzmi Maturang aplikaciju
Prijemni.rs
  • U viru sveta pisane reči


Profesor srpskog jezika i književnosti Ljiljana Šarac, pored izuzetnih rezultata u radu sa učenicima u Osnovnoj školi „Stefan Dečanski” u Beogradu, otisnula se i u književne vode.

Ljiljana Šarac

Foto: Prosvetni pregled

Već dugi niz godina piše i objavljuje pesme. Dobitnik je „Smederevskog Orfeja”. Književni klub Smederevo 1997. godine objavio je njenu zbirku pesama „Lutka učaurene duše”, a član je i Književnog kluba Čukarica.

Prvi njen roman „Opet sam te sanjao” objavljen je 2015, drugi roman „Gde sam to pogrešila?” 2016, a najnoviji roman „Zid tajni” početkom jula 2017. godine. Sve to bio je povod za razgovor sa ovom marljivom profesorkom i spisateljicom.

Kakvi su bili Vaši počeci u književnom stvaralaštvu? Koje pisce ste voleli da čitate?

– Verujem da se rađamo sa genom koji nosi ljubav prema čitanju. Za one bez tog „potencijala” od velikog su značaja primeri u najbližoj okolini i okruženost knjigama od pelena pa nadalje. Imala sam sreće da od svega toga dobijem dovoljno. Obožavala sam da čitam „Politikin zabavnik” i sve časopise, koje smo dobijali u školi, a onda je moj otac pred mene stavio knjigu, tvrdih korica, obloženu karmincrvenom tkaninom, na kojoj je zlatnim slovima pisalo „Grof Monte Kristo” Aleksandra Dime. Ona me kao vir uvukla u svoj svet i začarala me zauvek. Do fakulteta sam već pročitala najveće klasike – Igoa, Stendala, Dostojevskog..., neopterećena i za svoj groš, a onda je sve trebalo preći ispočetka sistematski i analitično.

Da li Vam je neko od tih velikana književnosti bio uzor?

– Ne mogu da izdvojim jednog pisca kao svoj uzor, jer kako sam odrastala tako se i moj knji- ževni ukus menjao. Dugo sam, posle Dime, bila očarana Hermanom Heseom, pa Slobodanom Selenićem, Andrejom Makinom...

Čitanje je intimna, poželjna radnja, ali je pisanje čin čiste hrabrosti. Sa svakim re- tkom vi svoju dušu izlažete u staklenoj vitrini radoznalim, kritičkim, strogim, dobronamernim ili zlonamernim komentarima. Na taj hrabar korak odvažila sam se vrlo rano, još u osnovnoj školi, spremna da izdržim i kritike i pohvale, pišući pesme i priče, i, evo, i danas koračam.

Vaši romani prožeti su istorijskim temama, kako našim tako i evropskim. Koliko su oni fikcija, a koliko rezultat Vašeg istrajnog istraživanja?

– Istoriju i književnost oduvek sam doživljavala kao dve sestre. Istorija je ona starija, ozbiljnija i odgovornija, a književnost mlađa, vrcava i povlašćena. Stoga sam se u svojim knjigama oslonila na potencijale i jedne i druge. U svakom od tri romana („Opet sam te sanjao”, „Gde sam to pogrešila?”, „Zid tajni”) posegnula sam za istorijskom temom snažnog i neiscrpnog potencijala. Kao da su Prokleta Jerina, princ Đorđe Karađorđević i princeza Jelena Karađorđević (sin i ćerka kralja Petra Prvog) baš mene izabrali da ispričam njihove životne priče i oslobodim ih nepravednih kleveta i zaborava. Njihovi životni putevi vode nas od Vizantije, Crne Gore, Švajcarske, Rusije do Smedereva i Beograda. Svi istorijski podaci su nepatvoreni. Moj udeo je bio da ono što istorija nije zabeležila – a tiče se porodičnih, intimnih trenutaka – domaštam i uklopim u činjenične okvire.

Koliko takve teme, ispričane na intrigantan način i iz neobičnog ugla, čitaoce mogu da približe istoriji, a istoriju čitaocima?

– Srpska istorija vrca od događaja i likova vrednih pažnje romanopisaca, scenarista, pesnika, slikara, vajara, crtača stripova ili crtanih filmova. Uverena sam da postoji mnogo načina da se suvoparno, faktografsko ređanje činjenica predstavi dinamično, slikovito, intrigantno i uzbudljivo.

Istorija ne prati žensku lozu u kraljevskim i despotskim dinastijama. Supruge i kćerke spomenu se u jednoj rečenici, što mi je probudilo interesovanje da saznam više. Zato likove stavljam u okolnosti koje pokazuju kakvi su oni bili ljudi, kako se odvijao život iza zvaničnih kulisa, dajući osvrt na porodične odnose, što je prvi pravi korak da čitalac krene ka njima i zainteresuje se za njihovu sudbinu. Istorijske okolnosti tada postaju pozornica dešavanja, i sve se čita s lakoćom.

Romani Ljiljane Šarac

Foto: Prosvetni pregled

Mnogi smatraju da istoriju treba ostaviti istoričarima, a da narod treba da gleda u budućnost. Šta Vi mislite o tome i koje su to poruke koje nam istorija šalje?

– Ne pristajem da nam se sva životna filozofija svede na supicu iz kesice. Sve češće biti moderan i savremen znači biti neobavezan, kritički raspoložen, nesentimentalan, s dozom potcenjivanja prema tradicionalnim vrednostima, kao da sve počinje i završava s novim teoretičarima u svim životnim sferama. Ja i dalje mnogo poštujem, ali i verujem u tradicionalne vrednosti.

Iz svakodnevnog rada sa decom u školi, kakva su Vaša iskustva – da li vole da čitaju i šta vole da čitaju? Koliko su im bliski klasici svetske književnosti? Šta im Vi preporučujete?

– Mnogo sam razmišljala da li da na pitanje odgovorim diplomatski, da dobro zvuči, ili iskustveno i iskreno, kako situacija „sa terena” nalaže. Odlučila sam se, u skladu sa svojom prirodom, za drugu varijantu. U osnovnoj školi suočavamo se sa mnogo prozaičnijem pitanjem: kako decu privoleti da bilo šta čitaju i kako sa njima uvežbati čitanje. Jer kod mnogih ono loše zvuči. Zato im savetujem da sve čitaju naglas – od lekcija do stripova. A onima koji su spremni za ozbiljne izazove preporučujem i Kloda Kampanja sa „Zbogom mojih petnaest godina”, i Agatu Kristi, i Gijoma Musoa. Važno je da im „klikne” i da prvu zanimljivu knjigu uzmu u ruke, a posle je lako brusiti i profilisati njihov ukus.

Šta iz pismenih zadataka Vaših učenika zaključujete o kulturi izražavanja dece?

– Nažalost, ništa pohvalno ne mogu da kažem. Čitav esej mogao bi da se napiše na tu temu. Treba mnogo da vežbaju i uče.

Na koji način i koliko uspevate da osnovcima, koji u privatnom životu komuniciraju skraćenicama, emotikonima i drugim znakovima, pomognete da iskažu kritičko mišljenje, ideju ili organizuju tekst?

– Kad god analiziramo književni tekst, ističem da je jedini pogrešan odgovor ćutanje, a da svaki pokušaj da iskažemo svoje mišljenje vodi u pravom smeru. Učenici se vrlo iskreno i konstruktivno uključuju u razgovor, kada je reč o životnim situacijama, koje su im bliske, i na koje mogu da se nadovežu primerima iz svog okruženja i života. Takođe, obožavaju komedije i tekstove u kojima ima mnogo humora. Vole da glume i čitaju dramske tekstove po ulogama. Za njih je sve igra i zabava i na tu kartu u mlađem uzrastu, kad god je moguće, vredi igrati.

Imate li u planu da napišete i knjigu za decu?

– Razmišljala sam o tome, ali sam bliže odluci da napišem knjigu o školi i deci. Smatram da bi bila vrlo zanimljiva. Mnogo je iskustava u radu sa učenicima.

Šta biste za kraj poručili onima koji tek kreću na put pisanja poezije i proze?

– Svima koji žele, ali se premišljaju, svima koji bi da pokušaju, ali se stide, svima koji bi da se oprobaju, ali odustaju posle sve češćih tvrdnji da danas svi pišu, poručujem: pišite, pišite, pišite. Onima koji vole da pevaju niko ne kaže kako ima mnogo pevača, onima koji vole da voze niko ne kaže kako ima mnogo vozača. Samo se oko pisanja diže prašina, a pisanje usrećuje i nas i one koji u nas veruju. Zato hrabro napred, a ako nema od onog što smo napisali neke koristi, sigurno neće biti štete.

 

Zaljubljenica u književnost

Ljiljana Šarac rođena je u Smederevu 1971. godine. U rodnom gradu završila je gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina radila je u Saobraćajnom preduzeću „Lasta”, kao novinar i urednik Revije „Lasta”. Nakon toga okreće se profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi „Stefan Dečanski” u Beogradu.


Izdvojeni univerziteti i fakulteti: