Preuzmi Maturang aplikaciju
   
  • Branislav Milićević - Branko Kockica, glumac, pisac, kantautor


Branislav Milićević - Branko Kockica, glumac, pisac, kantautor

Branko Milićević Kockica rodio se u Zemunu 1946. Živeo je u Pančevu, Zrenjaninu i Novom Sadu. Preselio se u Beograd na studije. Na početku karijere glumio je za odrasle, ali se posle uspeha kultne tv serije za decu "Kocka, kocka, kockica" potpuno posvetio deci. Za odrasle je napisao samo jednu knjigu, "Prizemljena sreća", a za decu je snimio 10 albuma, napisao više pesama i kompozicija, nekoliko knjiga i mnogo pozorišnih komada. Izgradio je jednu jedrilicu i četiri katamarana i osnovao pozorište za decu "Puž" gde ja sada upravnik.

Šta ste studirali?

Apsolvirao sam engleski jezik na VPŠ u Zrenjaninu i diplomirao glumu na Pozorišnoj akademiji u Beogradu. Izučio sam nekoliko zanata. Mislim da sam dobar stolar, bravar i stakloplastičar. Savetujem svima da pročitaju omiljenu narodnu pripovetku moga oca "Sve, sve, ali zanat." Naime, ako se u nuždi zatraži prekvalifikacija zgodno je imati je spremnu.

Mnogo sam studirao muziku. Sviram nekoliko instrumenata, ali osrednje. Najviše sam izučavao pozorišnu umetnost, a posebno dramaturgiju. Napisao sam 42 komada za decu. Nisu osrednji nego vrlo dobri, a po ocenama stručnjaka desetak su čak odlični.


Čemu su Vas studije naučile i koliko Vam je to značilo za karijeru?

Meni je pohađanje svih škola mnogo značilo. Savetujem svima da završe barem jednu visoku školu. Nažalost u svim školama (i visokim i niskim) uče se i mnoge stvari koje su naizgled nepotrebne. To učenicima smanjuje volju. Zato neki imaju loše ocene, a fakultete mnogi čak i napuštaju. Argument "protiv" škole je i činjenica da su se mnogi uspešni ljudi probili bez škole, ili na poljima koja nemaju nikakve veze sa onim šta su studirali. Međutim, činjenica je takođe da svakoga studenta, hteo on to ili ne, studiranje ipak nauči najvažniju stvar - kako se studira. To znanje posle može da se primeni na izučavanje bilo koje oblasti. Srećna okolnost je što u kasnijem, nazovimo to ličnom studiranju, možeš da preskačeš ono što misliš da ti nije potrebno.


Kako ste našli svoj prvi posao i čime ste se bavili na početku Vaše karijere?

Počelo je sa glumom. Ali moje iskustvo teško može da pruži neki savet osim da iver ne pada daleko od klade. Moj otac je bio glumac, pa sam uz njega glumio od malena. Primili su me u angažman u zrenjaninsko pozorište već sa 17 godina, ali ne zbog protekcije, već zato što sam se "dokazao" još kao gimnazijalac. Uz to, vladala je oskudica mladih glumaca, jer "akademski" glumci ne vole da idu u provinciju. Pravilo klada-iver često radi. Ima mnogo glumaca čiji su roditelji bili glumci, ali treba biti obazriv. Ima ih koji su loši glumci. Verujem da isto važi za sve profesije.


Kada zapošljavate ljude, kakav profil osoba tražite?

Najvažnije mi je da moji saradnici umeju da uživaju u radu. Ukratko, tražim vredne ljude. Takve osobe su sušta suprotnost onima koje rade zbog novca koji će posle trošiti na razna uživanja. To su, po meni, lenjivci. Oni nisu srećni ni na jednom poslu, a ja volim da radim okružen veselim, srećnim licima. Na drugom, ali isto tako važnom mestu je apsolutna neophodnost da saradniku posao "leži". Danas mnogi klinci žele da igraju tenis, ali malo njih zna da im tenis ne leži. Pužev primer: naš sadašnji odlični izmišljator nemogućih scenskih tehničkih rešenja je nekada prodavao karte. Nije se snalazio. Živeo je u paklu. Sam je tražio da mu nađemo drugo radno mesto i sad je srećan. Moj savet je za sve isti: čim vidiš da ti posao ne leži traži drugi.


Koje veštine usavršavate i kako radite na sebi?

Uvek uz pomoć učitelja, trenera, savetnika. Za sve što sam iole ozbiljnije hteo da radim tražio sam savetnike. Jedrenje sam učio u Engleskoj, ronjenje u Meksiku. U Beogradu sam imao lične trenere jahanja, borilačkih veština i tenisa, a trenera skijanja na Kopaoniku. Ali svaku aktivnost sam temeljno proučio i uz pomoć raznih udžbenika. To savetujem kao najbolju kombinaciju. Doduše, ne može se sve naučiti iz knjiga, ali ni svi učitelji ne znaju sve. No ipak iz knjiga može mnogo da se sazna o raznim oblastima i tako nasluti šta nam odgovara. Beletristiku sam prestao da čitam još davno. Već tamo negde od dvadesete čitam samo stručnu literaturu. Jedino što redovno čitam osim teorije je poezija. Mislim da je tako nešto važan rad na sebi. Poeziju shvatam kao vitamin za dušu. Savetujem svima da svakako uzimaju nešto što im je vitamin za dušu, jer i duša mora da se usavršava da bi se usavršila struka.

Poseban savet
Plan A ćeš ostvariti samo ako ti je on jedini plan. Oni koji imaju neki rezervni plan, na primer, nešto kao plan Be, obično ostvare taj drugi plan. 


Preporučite nam knjige u svojoj oblasti rada, koje smatrate dobrim.

Nisam zagovornik preteranog čitanja. Treba biti izbirljiv. Evo rezultata moje izbirljivosti. Svakome ko se bavi nekom umetnošću preporučujem pod obavezno Doroteu Brande "Postati pisac", a svakome ko se bavi bilo kakvim pisanjem Šopenhauerovu knjižicu "O stilu i pisanju". Svako ko se bavi ljudima valjalo bi da pročita, po meni, jedinu besprekornu knjigu o odnosima među polovima "Zašto muškarci ne čuju, a žene ne čitaju mape" i barem dve knjige Dezmonda Morisa "Goli majmun" i "Posmatranje čoveka." Za one koji se bave naukom odlična je knjiga "Kratka istorija bezmalo svačega" Bila Brajsona, jer je svojevrsna, izuzetno duhovita priča o ljudskom pregalaštvu. Za one koje zanima gluma, koliko znam, u knjigama nema ničega osobito poučnog. Gluma se uči jedino na sceni.

I najzad, svim svojim nekada malim drugarima preporučujem svoj priručnik za upotrebu života "Prizemljena sreća" u kom sam im skrenuo pažnju na mnogo štošta što nisam mogao da im kažem kad su bili mali jer ne bi razumeli. Kladim se u pola knjige da će svako ko na mom sajtu pročita odlomke "Prizemljene sreće" svakako da je poruči. Uslovi opklade su u poglavlju KNjIGE.

 


2019. godina