Fakultet za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić

Naša institucija nakon jedanaest godina uspešnog rada

Od početka rada ove visokoškolske institucije prošlo je jedanest punih godina. One su bile ispunjene entuzijazmom, napornim radom, borbom za opstanak, stvaranjem elementarnih uslova za rad i početkom operacionalizacije jedne opšte ideje vodilje, a to je kvalitet visokog obrazovanja kojim se bavimo. Ovaj ljudski energetski potencijal nas je inspirisao, motivisao, spajao, pomagao nam da prebrodimo veoma teške trenutke, dobijemo akreditacije, upišemo na studije značajan broj kvalitetnih mladih ljudi koji su stekli svoja zvanja i danas rade u brojnim kompanijama i institucijama kao ambasadori ove institucije. Zaista možemo biti ponosni i zadovoljni!

No psihologija kaže, a život svakim danom to potvrđuje, da su ponos i zadovoljstvo veoma prijatne emocije, ali sa kojima čovek mora naučiti da se nosi. Drugim rečima, mi kao pojedinci i institucija u celini sada smo pred izazovom – kako se nositi sa postignutim uspehom? Po mom dubokom ubeđenju ovo je najteži zadatak naročito u kulturološkom miljeu u kome živimo.

Dozvolite mi da obrazložim izneti stav. Prvi argument odnosi se na ljudsku prirodu. Osećaj zadovoljstva, ponosa, stabilnosti, sigurnosti, lagodnog života i rada, nekako nas ušuškaju, pasiviziraju, nedovoljno nas inspirišu na promenu. Jednostavno, zašto bismo menjali nešto što je tako prijatno. Drugi argument odnosi se na socijalno okruženje u kome na žalost dominiraju neuspesi, težak život, nezadovoljstvo, besparica, opšta apatija, nedostatak motiva postignuća. Naravno da je biti drugačiji od većine nešto što izaziva čudne reakcije. Umesto pozitivnog modela od koga treba učiti, ako ste uspešni, možete biti doživljeni kao ugrožavajući faktor. Paradoks koji ja lično veoma teško mogu da shvatim. O posledicama takvog doživljaja neću govoriti ovom prilikom, analizirajte sami.

Sve ovo govorim zato što se i institucija kao i pojedinac nalaze pred sličnim izazovima. Odgovorno tvrdim da je naša institucija upravo u jednoj fazi razvoja u kojoj smo postigli određene vidljive i značajne rezultate. To znači da smo mi pred izazovom da se nosimo sa vlastitim uspehom. Ako smo već svesni te činjenice i ako o tome razgovaramo ovom i u nekim drugim prilikama, važno je definisati i neke funkcionalne načine kako. Jedan od njih je da postignuto, osećaj zadovoljstva i ponosa, doživimo kao pozitivni psihološki predah, kao neophodno potkrepljenje za uloženi trud, negovanje identiteta da smo član tima koji dobija, ali istovremeno i kao podsticaj za dalje. Međutim, kao sadašnji i budući intelektualci, potrebno je da naučimo da nas inspirišu i pokreću ne samo trenutni problemi i psihička stanja nego i anticipirani problemi, ciljevi i rezultati u budućnosti. Sada je trenutak za sve nas da pronađemo novu inspiraciju i da dosadašnji entuzijazam zamenimo trajnijim i složenijim motivima i vrednostima kojima stremimo.   

Šta nam je za to potrebno? Na individualnom i institucionalnom planu pobudimo u sebi vrednosti kao što su:

• Odlučnost da želimo zajedno bolje i više
• Saradnja
• Međusobno poverenje
• Odgovornost
• Tolerancija i prihvatanje različitosti kao kvalitet
• Otvorena komunikacija i
• Vera u sebe i ovu instituciju.

Ove vrednosti možemo pobuditi i realizovati kroz aktivnosti kao što su:

• Nova izdanja kvalitetnih monografija u udžbenika
• Organizacija međunarodnih naučnih skupova
• Tribine posvećene aktuelnim društvenim problemima
• Naučni projekti
• Naša nastava i rad sa studentima.

Sve ove aktivnosti možemo realizovati zajedno. One daju opipljive rezultate i mogućnost da se kroz njih kao pojedinci dokazujemo i ostvarujemo.

Šta nam je još neophodno? Rekla bih trajna inspiracija. Za mene, a nudim da to prepoznamo i svi mi, to su studenti, mladi ljudi sa kojima radimo, zbog kojih naš posao dobija dodatni smisao. Radeći sa mladima sasvim sigurno negujemo i delić mladosti i vedrog duha u nama samima. Takođe, nadam se i želela bih da i mi nastavnici i saradnici i svi oni koji nam pomažu u ostvarivanju nastavnog procesa, budemo inspiracija i našim studentima.

I za sam kraj.

Pitali su me pre izvesnog vremena neki značajni ljudi – Ko vam je konkurencija? Moj odgovor na ovo pitanje bio je: mi sami sebi. Naše postignuće danas i ono što ćemo izgraditi sutra jeste pravo merilo stvari. One druge koji se bave sličnom delatnošću ne doživljavam prvenstveno kao merila naših stvari, nego kao saradnike sa kojima možemo izgraditi jedinstveni visokoobrazovni prostor ako budemo osmišljavali dopunjujuće, a ne preklapajuće studijske programe, raznovrsne vannastavne aktivnosti i aktivnije se uključili u razvoj društvene sredine u kojoj živimo. 

Mi to zajedno možemo!

S poštovanjem,

direktor
prof. dr Mirjana Franceško